Цивилизацијски помак: прво се певало ринге-ринге-раја, а затим у круг, у круг, у круг, у круг, играмо валцер ја и друг. Немачки елемент је остао али је турско-сталешки замењен комунистичким (с грађанском амбицијом). У последње време вратио нам се израз раја, а и матуранти играју валцер по градским трговима. Турке нико и не помиње, а ни комунисте. Узгред, а куд се дедоше Босанци?
Стање на терену не показује никакву намеру да се прилагоди Уставу. Можда га треба уценити, поставити му рок и запретити да ћемо устав прилагодити њему, стању на терену. Па да видимо шта ће онда оно на то!?
Илустроваћу своју идеју једним старим афоризмом:
Предлог за измену Устава: права грађанина дефинисати као ’шта Ти бог да’ или, за љубитеље црногорског израза, ’нека ти је Бог у помоћ’.
(Каже оштроконђа, Шипак блог 23. окт. 2020)
Код нас је, изгледа, све хришћанско некако прошло (и Рождество, и Васкрсење, и Вазнесење, а и још неколико феномена који су питање саме вере) – све, изузев чаше.
Зна се за његошевску чашу – ону уз коју увек иде чаша меда. Његош, додуше, каже: „Чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију“ – код нас је то, међутим, схваћено као да се уз чашу жучи обавезно добија и чаша меда, и без те ону прву изгледа и не прихватамо – као да вам у кафани сервирају кафу без воде. То не иде, просто!
Можда је у тој изреци тајна толике Његошеве популарности упркос свим другим неслагањима и одбацивању свега и свачега (друга најцитиранија је, вероватно, „Благо оном ко довијек живи…“).
Од митских трпезних помагала, знамо и за немањићке златне виљушке (из доба кад се у Лондону, кажу, јело рукама), као и за дрвене кашике дугачких дршки којима су наши мали будући јаничари хранили један другог у турском заробљеништву (‚данак у крви’). Такође, имамо слику Косовке девојке с кондиром из ког она поји тешко рањеног витеза. То је отприлике све, или оно главно.
Последњих деценија са Запада нам стиже наглашена слика Светог грала као посуде у коју је скупљана Христова крв на Голготи, онда када је он већ на крсту. Нашу пажњу је то досад привлачило неупоредиво мање од путира с вином у које Христ током Тајне вечере умаче хлеб пре него што ће га дати Јуди Искариотском, своме издајнику (том приликом у Јуду уђе Сатана).
Ово последње је, ипак, код нас одавно нашло одјека у епској вечери кнеза Лазара пред Косовску битку, а у тој митској слици је најзначајнија кнежева здравица – због које је настало много смутње и забуна у нашим историјским представама.
Да се вратим на почетак, у јеванђељима постоји и трећа, сигурно не мање важна чаша, а то је она коју у Гетсиманском врту пред појаву римских легионара који ће га ухапсити помиње сам Христ. Он тад каже: „Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет, не како ја хоћу, него како ти!“ Затим, мало даље, „Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја.“ И трећи пут, истим речима.1
У Јеванђељу по Марку, слично, Христ се моли: „Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси чашу ову мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти.“2 Код Луке: „Оче, кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде!“ (На то му се јави анђео с неба „кријепећи га“.)3
У последњем, Јовановом јеванђељу, Исус пита: „Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем?“4
Христ се, дакле, најпре моли да га пропаст чудом божије воље мимоиђе, потом да га Отац свесно и с намером спасе, да би на крају као ствар личне части прихватио оно што је неминовно – као божију вољу. Као и код Његоша, чаша о којој је реч имагинарна је, метафорична, то је једно животно искуство и филозофски и морални став његовог (поступног) прихватања, макар искуство била и смрт.
Његошевска чаша меда би ту за човека вероватно била слава. За Христа, божија истина и љубав. Част, у обе. Све то, међутим, у нама данас као утеха и награда бледи пред чашом жучи коју нико не жели да испије – сем, парадоксално, Легије и неколицине оптужених за ратне злочине који су се сами предали после својих злодела.
За све мање од најтежих злочина код нас се, изгледа, развила навика правдања лукавим Сатаном (од ког упркос молитвама никако да будемо избављени), као и фамозним ‚искушенијем‘ – иако се Оцу и у том погледу стално обраћамо. Пошто смо у искушење редовно доведени, редовно му и подлежемо. Виша сила. Зато ваљда нико и не сматра да баш на њему треба кола да се сломе.
2022.
1 Матеј 26:39; 26:42; 26:44
2 Марко 14:36
3 Лука 22:42, 43
4 Јован 18:11
Кажу да је сваки систем бољи од никаквог. Међутим, постоји један систем који од тога одступа, ако се може назвати системом оно што је ближе облику понашања који резултира системом или, боље, његовим уништењем.
Зове се ‚подул иналт‘ – или само инат, можда? – досетио би се неко.
Такав подли инат, како је код нас брзо прекрштен, ствара од једног односа мост, односно особу са којом саобраћате претвара у потпору сопственој пропасти. Њој се у лице једно говори док се прећутно оставља могућност за сасвим нешто друго, и ма колико се она трудила да тај однос одржи и сачува као добар и обострано користан, то се по њу не може добро завршити.
Њен саговорник, да га тако назовемо, снује нешто сасвим друго, па ако његове намере и нису од почетка недвосмислено јасне чак ни њему самом, све што чини срачунато је на очување несметаног изласка из тог односа – или силазак са тог моста, уз макар формалну климу поверења до самог краја.
Најнеобичније од свега, а и наша балканска специфичност, јесте што се из таквог подухвата извлачи известан понос. Каже се, неретко, „баш хоћу, у инат“. Некад се чује и „уз инат“ што, зачудо, није нетачно. Извор тог извитопереног осећаја задовољства собом наслеђен је, мора бити, из старе праксе кад су се тако инатили са злим газдама и неким агама, можда.
Кажу да је израз потекао из Молдавије, кад је у XV или XVI веку тамошњи владар однео велику победу на једном мосту – ‚подул ин алту‘.
Било како било, данас се то изгледа одржава лошим законима.
2022.
Да ли је оно светлост на крају тунела или је то неко упалио светло у мишјој рупи на крају ходника? Кад не знамо ни сами где смо, ето то је.
Са свих страна стижу упозорења да ћемо погрешити ако одаберемо ово или оно. Ја мислим, док год нам је грађанин последња рупа на свирали, не можемо да не погрешимо, шта год одабрали.
Кад ти се догађају најтеже ствари упознаш најгоре људе, као да сте имали заказан састанак!
Шта је све субверзивно по себи? Понуђени одговори: лепота; интелигенција; срећа; грађанин…
Ако по неком питању није довољно бити неутралан, ја сам против.
Постоји једно посебно крило, крилце такорећи, посебна дисциплина у општем лову на статус. Није реч о самом положају у друштву, он је овим ловцима осигуран, њиховим клијентима такође. Реч је о угледу и репутацији. О ономе што обестан човек сâм може изгубити. Треба бити кобац да се то поврати.
(Какво смо ми то друштво, онда..? – друга је прича.)
Ловцима на печене шеве се, дакле, други обраћају кад треба покрити већ направљену штету. Пошто је, разуме се, реч о почињеној гадости, јер та штета друкчије не би могла настати, тад већ печену шеву треба уловити и разобличити је као леш склон опсценим испадима ( – то је најбоље). Мртва, а лети? – бизарно. И пева, можда? Сумњиво, чак.
Као у време кад сви догађаји имају једнаку вредност, нико се, у шоку, и не пита зашто би ико шеву, птицу-певачицу, пекао, па је још и пустио да одлети као да му то не смета. Узвикну само, ојађено:
‒ Где ми живимо!
Можда би ту нешто могло постати јасније ако се узме у обзир и штампано обавештење које се једног јутра може појавити излепљено по градским бандерама, чак и по оним дрвеним на периферији:
Проглас
Од ___________ 199__. године печене шеве уловљене у ниском лету могу се слободно јести.
Управа
Ликвидни артефакт-самогласник Ј добија се као резултат превоја, ИА, ИЕ, ИИ, ИО, ИУ (чак ILLE – у франц.). Само код нас, рекло би се, то је читав сугласник, као да смо тог несрећника извукли из отшкринутог простора између два самогласника, као некакву живуљку што се ту завукла да се склони и сакрије. Ми имамо Ј које се изговара Ј, сāмо и постојано као сугласник.
Изгледа да је то иста она страст која нас тера да ишчачкавамо и стављамо под лупу ону другу живуљку, у књигама пазара, ону што тражи да увек буде узета у обзир и нахрањена код свођења рачуна, она на првом месту, иначе се сва конструкција руши. У томе смо се заиста исказали и кроз историју, као ненадмашни пословни људи и трговци, па смо и помињани као такви тек на крају, пошто је о другима, чак и о митским Јеврејима, већ све речено. О нама увек само укратко и као у напомени, као о оним појавама за које се зна али нису до краја разјашњене: нека врста иницијације у скривене сфере историје. Помало као кад се својевремено ‘милиција Друза’ у сукобима на Блиском истоку јављала после свих, кад већ сви дигну руке од наде у схватање шта се то тамо дешава.
Та тако ласкава слика унеколико је (и за понекога) наружена поменутим односом према ‘живуљкама’ – биле оне језичке, финансијске или које му драго. Где ми видимо да нешто мрда а не може се одмах видети и шта је, обузме нас таква ловачка страст да се одмах на то бацимо, скоро као да ћемо и лајати и скакати и копати све у круг, као кер око јежа.
– … живежа? И-ју!
Можда је то из словенске прошлости, из прадавног искуства живота у земуницама где мора да је било необичних ситних створова колико хоћете – не јежева. Оно што други можда и превиде, ми тражимо с поуздањем да ћемо наћи. Жалосно је, међутим, што тако често изубијамо друге људе, па и једни друге, тражећи превару, тајни интерес, задњу намеру и тамо где их нема. Тешко искуство балканско!
Неповерљиви смо и лаковерни. Нерадо се упуштамо у оно што Западњаци зову ‘the leap of faith’ – ми поверење не поклањамо, оно се код нас стиче дугим и мукотрпним трудом, а онда превазилази све границе и претвара се у веру. Зато ми некад кажемо да верујемо у некога, и то у смислу његовог месијанског позива а не само у смислу личних способности за успех. Некад се чак може чути и ‘ја га верујем’. Тај феномен још нисам успела да схватим.
Узгред, да ‘јер’ није сродно с француским ‘hier’? – јуче, јер се њим и хоће означити последица која је тако неминовна као готова ствар. Као јуче.
2022.
Ако се из неког раздобља сећате само несреће, добро је – значи да сад нисте још несрећнији.
Ако вам се чини да је у тој некадашњој несрећи било и извесне среће, можда сте сад још несрећнији или ваша несрећа толико дуго траје да је то исто – или је, опет, протекло невероватно много времена.
Погледајте се за сваки случај у огледало да видите како вам је сад.
BN's space 